Plačem. Samo ne znam zašto…
Možda nešto slutim sad?
Jer otkad nije tu,
više ne znam što ni kud…

Same crne, strašne misli
prate me svud.

Plačem. On je sada tko zna s kim…
Negdje, možda sretan s njom?

Jer teško teče dan,
kad je čovjek sasvim sam,
i tada lako, tako lako
zaboravlja, znam.

Kroz ovu gluhu noć
da mi čuje bar glas,
u času kad naš svijet
ruši se na nas?

Al' daleko smo sad -
kao pakao i raj…
U svom grlu gušim krik:
To je naš kraj!